Za naš hrabri cvet i nepoznatog kralja tame

Živimo u vremenu gde se svakog dana odvija bitka za bolji život. Zaboravljamo ko smo, pokušavamo da menjamo društvo, nastavljamo put prema Evropskoj uniji sanjajući to bolje vreme. Živimo svaki dan sa ubeđenjem da je to samo loš san, da će te neko probuditi u nekom trenutku. Čudno je, svi su orjentisani prema „civilizaciji“, dominira neznanje, odvija se borba za velike stvari i „velike“ ljude. Zaboravaju se oni „mali slučajevi“ i polako svi postajemo žrtve društva u kome živimo.

Pa ko su u stvarnosti žrtve našeg vremena?

Redovno čitamo i slušamo o ženskim pravima, o stotinu slučajeva silovanih žena. Nekoliko tih slučajeva su nam poznati, vrlo malo nasilnika je osuđeno. Žrtve se ne štite, a kriminalnici uživaju u slobodi.

Kad prolazim kroz naselje vidim da ta ulica nema isti izgled kao ranije. Ulica je asfaltirana. Ja nešto drugo pamtim…to je kuća izgrađena od drveta. U kući je živelo devetoro članova porodice. U prolazu osećao se drugačiji miris, miris tuge, nesigurnosti, patnje. Nije bilo moguce da prođeš, a da se ne čuju uzvici dece koja su bila pretučena. Tukao ih je otac. Tako pijan nije mogao da im obezbedi miran život. Osim toga on nije mogao ni da im pruži očinsku ljubav. Njihova majka, osim što se trudila oko svega, umesto hleba je svakog dana dobijala batine. Obrađivala je zemlju od rane zore do kasne večeri. Batine je dobijala dva puta dnevno. Bila je srećna kad se rodila devojčica u kući, ali sreća nije pratila to dete. Dete je nazvano po jednom cvetu, i zaista je cvetala. Ipak, umesto vode, odrasla je na antibioticima.

Uprkos teškim uslovima, ona se upisala u školu. Iako je bila velika razlika u godinama između nje i njenih  drugarica, volele su je. Drugari iz odeljenja su skupili novac i kupili joj sve što joj je potrebno za školu. Često je dolazila u školu plačući, a izlazila iz kuće bežeći. Ljudi su pokazivali prstom prema njoj. Ogovarali je. Vrlo dobro se sećam kada je rekla: „Ah, kad bih samo jednom bila bogata da mi ne kažu drugi da sam siromašno dete.“ Često joj otac nije dozvoljavao da ide u školu, ali je bila uporna i uvek se, nakon pauze od nekoliko dana, vraćala. Savladavajući sve prepreke, ova devojka je završila prvu godinu uspešno. Bili smo zaista srećni mi, njeni drugari. Nije joj dozvoljeno da nastavi školovanje. Ona je prihvatila tu sudbinu, da ostane zarobljena u kući. Radila je kućne poslove, brinula je o svojoj bolesnoj baki i o ostaloj deci čiji se broj uvećavao svake godine. Prošlo je nekoliko meseci. Nismo je videli. Čulo se nešto lepo u selu, počela je da se gradi nova kuća za njihovu porodicu. Bila je to najradosnija vest za sve. Njeni su govorili da se osećaju kao da su rođeni drugi put. Naša devojka je opet pošla u školu. Bila je presrećna što ide u školu, jer je tamo niko ne tuče. Međutim, desio se jedan tragičan trenutak za nju. To je dan kad je silovana. A onda ucenjena da o tome nikome ne govori, jer će u suprotnom sve reći njenom ocu. Naša devojka više nije bila kao pre. Mučila ju je dilema, šta da radi, kome da se poveri, šta će biti ako čuju ukućani i selo šta joj se desilo? Često se pitala da li treba da se ubije?

Vreme je prolazilo, ljudi su pričali i prestali, jer nisu imali dokaze. Ona je počela da se menja, da se prolepšava, jer ona više nije devojka, ona će doneti na svet novo biće. Ono nikada neće znati ko mu je otac. Njemu se izgubio svaki trag. Devojka o njemu ništa nije rekla, zato što se plašila. Nije mogla ni da se oslobodi deteta. Više puta je pokušala da izvrši samoubistvo, ali nije uspela. Došao je trenutak kad je trebalo da saznaju pol deteta. Devojka nije mogla da ode kod lekara. Ona je često plakala i gledala kroz prozor. Bila je zatvorena u kući, nije videla ni zrake sunca. Njen otac nije dozvolio nikome da je poseti. Donela je na svet jedno dete. Donela je na svet novo sunce, rodila je dete bez oca. Ubrzo su joj oduzeli dete i odneli ga u sirotište, daleko od majke. Godine prolaze, devojka je bila primorana da se uda za nepoznatog čoveka, koji se razveo od nje posle nekoliko meseci.

Šta će biiti sa našom devojkom koja je godinama živela kao junakinja? Hoće li njoj stare rane zarasti? Još koliko drugih ljudi će je ostaviti? Još koliko će noći bez sna ona provesti? Koliko nade je ostalo da će videti svoje dete ?

Junakinjo, majko, pogledaj me još jednom, uhvati me za ruku, svet je tvoj i nikad neće biti ničiji. On će biti kažnjen za sve tvoje patnje. Dobri dani te čekaju, veruj mi.

Ja, tvoja prijateljica, u to verujem.

 

 

I školski drugovi mogu biti nasilnici

„Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“, kaže M.N. „Ova rečenica se nekada izgovarala sa ponosom, što u današnje vreme, nažalost, nije tako. Po mom mišljenju, škola treba da bude oaza znanja i prijateljstva. Umesto takve oaze, svedoci smo nasilja u školama, kako u osnovnoj, tako i u srednjoj školi. Ja sam neko nad kim su vršili nasilje drugovi iz odeljenja. Bio sam presrećan što polazim u srednju školu i što sam uspeo da upišem željeni smer. Nažalost, nisam pretpostavljao da će u tom odeljenju biti neko ko me mrzi. Od samog početka školske godine počelo je psihičko maltretiranje od strane trojice učenika iz odeljenja. Čim kročim u učionicu počinjalo je vređanje na nacionalnoj osnovi, kao npr: „Hrvoje, šta ćeš ovde, tebi nije mesto tu, idi u Hrvatsku“. Dok je trajao čas, kod nekih profesora nisu smeli da mi se obraćaju, dok se nekih profesora nisu bojali i, uprkos čestom opominjanju, oni bi nastavljali da me vređaju. Jednom prilikom, sećam se, sedeo sam na svom mestu. Jedan od tih učenika uzeo je kesu iz korpe za smeće i došunjao se meni iza leđa. Stavio mi je kesu na glavu i stisnuo je u predelu vrata, najverovatije s namerom da me udavi. Ja sam kesu pocepao i bacio. Trpeo sam i ćutao. U početku nisam govorio ni roditeljima, mislio sam da će prestati. Sledećeg dana dolazi novo vređanje: „Smrdljo, ne znaš ništa, glup si, smrdiš, nisi za školu.“ Nisam mogao više da trpim, rekao sam roditeljima. Moji roditelji su se obratili razrednom starešini. Razredni bi ih opomenuo, nakon toga bi se primirili. To je kratko trajalo, pa bi opet nastavljali. Sve je, donekle, moglo da se trpi, dok to njihovo psihičko maltretiranje nije prešlo u fizičko. Oni su imali svoju igru pod nazivom „ćebovanje“. Čuo sam da pričaju o tome, ali nisam znao šta to znači. Jednog dana smo bili smo u popodnevnoj smeni. Sedeo sam na svom mestu. Neko od njih je ugasio svetlo u učionici. Odjednom sam osetio da su mi nešto bacili na glavu i onda je počelo udaranje po glavi, toliko jako da sam mislio da ću se onesvestiti. Potom udarci po leđima, bubrezima, gde god su stizali. Trajalo je sve dok nisam uspeo nekako da zbacim sa glave to što su mi stavili. Posle toga glava me je užasno bolela. Nisam mogao više da podnesem bol, pa sam zvao mamu i rekao joj šta mi rade. Ona se iznervirala i pozvala razrednog starešinu. Razredni starešina je obavestio školskog pedagoga i direktora škole. Ponovo su dobili opomenu. Nedelju dana kasnije su me opet „ćebovali“. Majka je ponovo pozvala razrednog starešinu, a on drirektorku škole, koja je odmah došla i rekla im da to nasilje nada mnom mora da prestane ili će biti pokrenuta tužba protiv njih. Dobili su ukor. Sutradan su mi se njih trojica izvinjavala uz obećanje da me više nikad neće dirati. Obećanje su održali. Mogu da zahvalim prvenstveno roditeljima koji su reagovali na vreme, mom razrednom starešini, direktorki škole i školskom pedagogu, što nisu dozvoli da to nasilje preraste u nešto gore. Ovakvim ponašanjem njih trojica su probala da me isprovociraju da se ispišem iz škole, ali nisu uspeli… Samo jaki pobeđuju.

 

Stop nasilju!

Razmišljam o svom detinjstvu i o dobu u kome živimo. Slušam priče bake i deke iz vremena kada su oni bili deca, o njihovim igrama i druženju. Čudim se i u isto vreme pitam zašto i danas nije tako…

Pitam se zašto se čovek plaši čoveka? Zašto nisu svi ljudi isti? Razmišljam o ljudima koji ne mare kada povrede neku osobu kako bi istakli sebe, došli do nečega što žele…Zašto nemamo svi ista prava?!

Nikada neću zaboraviti priču koju mi je sestra ispričala o jednoj devojčici.

Pre nekoliko godina se preselila u drugi grad, promenila je školu i došla u novo odeljenje. Za kratko vreme je upoznala drugare. Većina se lepo družila i bila je složna. Izdvajale su se samo tri drugarice i još jedna usamljena i povučena devojčica. Njih tri su se ponašale kao da su najvažnije u odeljenju i isticale su se u svemu. Stalno su se glasno smejale i ogovarale druge iz razreda. Jedna od njih tri je sedela sa tom povučenom devojčicom, Marinom.

Marina je bila veoma pametna, imala je sve petice, uvek je želela da pomogne kada je nešto pitaš i nikada se nije žalila ni na šta. Bila je oskudno obučena za razliku od njih tri i primećivalo se da njena porodica nema novca. Moja sestra je vremenom zapazila da su one često terale Marinu da im radi domaće zadatke. Jedna joj je uzela svesku kada Marina nije stigla da i njoj uradi domaći. Takođe, na testovima i pismenim vežbama bi joj često pretile i primoravale je da radi prvo njima, pa tek sebi, ako stigne. Stalno su je vređale zbog odeće koju nosi, obraćale joj se nadmeno i gurale je kada bi prolazile pored nje. Kad god bi je moja sestra videla uplakanu, prišla bi joj i pitala zašto ih ne prijavi nastavnici i ne kaže o čemu se radi. Marina bi rekla da joj nije ništa i da ona ne misli da je maltretiraju.

Međutim, posle nekoliko dana se dogodila strašna stvar. Za vreme velikog odmora, u skoro praznoj učionici, njih tri su prišle Marini i bile veoma ljute jer je jedna od njih na testu dobila trojku. Povukle su je za kosu, a jedna joj je čak uzela užinu i bacila u kantu za đubre. Marina je bila toliko uplakana i preplašena da nije mogla reč da izgovori kada joj je moja sestra prišla. Zagrlila je i rekla da je više niko neće pipnuti, a da će one biti kažnjene. Odmah je otišla kod nastavnice, ispričala sve i zahtevala da se nešto preduzme. Njih tri su završile kod direktora, kažnjene su smanjenjem ocene iz vladanja i drugim postupcima koji su sledili. Na kraju se sve završilo dobro, ali Marina nikada neće moći da  izbriše taj stres iz glave.

Ljudi se razlikuju međusobno. Neki su hladni, mračni i koristoljubivi. Drugi su topli, vole ljude, hoće da pomognu i mogu da osete da su i oni voljeni. Njihovo srce je ljudsko srce. Ono može da se širi i raste, može da oprosti, uteši, zaboravi… Marina je taj tip ljudi, plemenita i neiskvarena. Oprostila je svojim drugaricama.

Ova priča me je veoma dirnula. Verujem da postoje i mnogo gore situacije o kojima se na kraju uopšte ne govori. Smatram da je svako od nas dužan da pritekne u pomoć kada primeti da se vrši nasilje nad nekim, bilo da je psihičko ili fizičko. Divim se sestri koja je pomogla Marini. Svi smo rođeni pod istim nebom, udišemo isti vazduh, zaslužujemo slobodu i imamo ista prava. Zato svi treba da budemo protiv nasilja. Stop nasilju!