Izgubljeni život

Ne želim da budem ovde…Zašto jutro moram da dočekam na groblju, ni malo svesna onoga što sledi? Ne, ja nisam želela ovo da prihvatim…Kako bih i želela da prihvatim da će upravo biti sahranjen deo mene? Da će se naći duboko pod zemljom, zajedno sa osobom koja mi se uvukla pod kožu?

Gledam ljude oko sebe…Previše poznatih lica. Lica kojima ovde nije mesto, kojima nije stalo, koje je samo griža savesti dovela ovamo. Vidim i njih, njegove roditelje. Majku, koja je pronašla beživotno telo svog sina, i oca, koga je na poslovnom putu zatekla ova tragična vest. Vidim ih, nadrogirane lekovima, bezuspešno pokušavaju da prikriju emocije koje je nemoguće prikriti. Verovatno krive sebe. Svaki roditelj bi. Pitaju se šta su učinili pogrešno, da li bi se išta promenilo da su njihovi postupci bili drugačiji…On bi trebalo njih da sahrani, ne oni njega, ipak je imao samo šesnaest godina i ceo život pred sobom. Mnogima ne daju mira misli koje ne žele da napuste glavu. „Da li ga je možda neka od mojih reči navela da ovako postupi?“, pitali su se. Mnogi su u sebi pronalazili krivca. I ja sam. Jedina sam bila svesna problema koji ga je snašao, jedina sam znala šta ga muči. Bila sam ta kojoj je izabrao da poveri svoje probleme, svoja osećanja i razmišljanja. Stegla sam knedlu u grlu, pokušavajući da ostanem pribrana. Ne smem da budem sebična sada. Ne može mi biti teže nego njegovim roditeljima, nije moj gubitak veći od njihovog…Moja tuga ne može da se meri sa njihovom, oni su ti koji su izgubili dete, ali opet, ja sam bila ta koja ga je poznavala bolje od svih. Nisam dovoljno hrabra da se suočim sa istinom i prihvatim da ga više nema. Nema više onog nasmejanog dugokosog dečaka koji je bio zaista nešto posebno. Nema više njega, mog najboljeg druga, dečaka koji je uvek znao kako da me iznervira, ali i kako da me nasmeje…Koji me je poznavao bolje nego što ja poznajem samu sebe…Da li je samoubistvo zaista bio jedini način da postane srećan?

Jutro, petak trinaesti. Neki ga smatraju za baksuzan dan. Nikada nisam bila jedna od tih, ali, možda, imaju pravo? Otvaram oči i saznajem da je jedan šesnaestogodišnjak nekoliko sati pre toga izvršio samoubistvo. Nisam morala da čujem ime i prezime da bih znala da je to on. Naslovi u novinama „Bez ikakvog razloga, mladić je na monstruozan način oduzeo sebi život.“ Bez ikakvog razloga, kažete? Sa problemom koji je bio i više nego očigledan i primetan, stajao je ispred ljudi koji ne mogu da vide ni ispred sebe, a za koje se očekuje da su sposobni za gledanje u daljinu. Dete koje nije proživelo ni ono najmanje od života sigurno ne bi sebi oduzelo život na takav način bez ikakvog razloga.

On…dečko specifične ličnosti, inteligencije, talenata i potencijala na kojima bi pozavideo svako. Poznatiji kao asocijalna osoba, puna skrivenog besa u sebi, koji neretko izađe na površinu. Osoba koja bi provocirala druge i koja je bila pokretač mnogih svađa. Uvek je predstavljao krivca u očima drugih, iako je, zapravo, bio jedna velika žrtva. Stvorio je mnoštvo mehanizama odbrane pomoću kojih je izolovao sebe od ljudi, pokušavajući da umanji značaj njihovih dela i reči. Od malih nogu je predstavljao predmet ismevanja, provociranja i maltretiranja, isključivo zbog toga jer je bio drugačiji. Mnogo zrelije shvatanje i razmišljanje od svojih vršnjaka, drugačije interesovanje za muziku, izdvajalo ga je iz gomile. Psihička tortura koja mu je priređivana navela ga je na prvi pokušaj samoubistva još sa devet godina, usled čega je zadobio nekoliko lakših i težih fizičkih povreda. Očekivano bi bilo da se stvari promene nakon ovakvog događaja, da će njemu biti pružena odgovarajuća pomoć, ali nažalost, situacija je bivala sve gora. Ovo je predstavljao samo razlog više za maltretiranje od strane vršnjaka. Upoznali smo se u šestom razredu, i ubrzo postali nerazdvojni. Dvoje dece, svako sa svojim problemima i međusobnim razumevanjem, koja su pronalazila utehu jedno u drugome. Naš odnos je bio izuzetno kompleksan. Neretko bih ja bila ta na koju bi on iskalio nakupljeni bes, verbalno, naravno. Vremenom je negativna energija koju je unosio u moj život postala neizdrživa. Rešio je da me otera od sebe kako me više ne bi povređivao, a ja sam mu to i dopustila. Olakšanje je bilo neopisivo, ali griža savesti zbog sebičluka me je izjedala. Nakon upisa u srednju školu nismo ostali u kontaktu, ali sam čula od ljudi sa strane kako je bio raspoloženiji nego ikada, izgledao bolje nego ikada, kako u srednjoj nije bio izložen nasilju, već je on bio taj koji je zbijao šale na račun drugih. Živela sam u uverenju koje su mi stvorili drugi. Mislila sam da je srećan, sve dok nisam saznala da je nakon prestanka našeg druženja pokušao da izvrši samoubistvo još tri puta. Jednom je zamalo i uspeo. Išao je na terapije kod psihijatra koji nije delao, samo je prosipao prazne priče o vrednostima života tinejdžeru koji nije ikusio ni delić lepote istog. Roditelji su iz nekog neobjašnjivog razloga verovali u njegova obećanja, verovali su da će da prestane. Ali nije prestao, sve dok nije uspeo.

Neopisivo nedostaje, i uvek će. Jedino što je ostalo posle njegove smrti jesu sećanja na sve kroz šta smo prošli zajedno. Njega nema, i nikada se neće vratiti. Nedostižan cilj je vratiti fizički mrtvu osobu u život, za psihički mrtve postoji nada. Ono šta je vredno borbe jeste živa osoba, osoba čiji se život još nije ugasio. Moj pogled na život i na ljude oko mene je ovaj događaj u potpunosti izmenio. Jedino što mogu jeste da se potrudim da budem bolja osoba i da se nadam da ću bar još jednom dobiti šansu da ga zagrlim.

 

Drugačiji su posebni

Ena je prelepa, zanimljiva, najpozitivnija, najoptimističnija, ali ponekad i najdepresivnija devojka koju sam ikad upoznala. Ona je katkad puna samopouzdanja, ali  povremeno veoma nesigurna. Ima dve strane ličnosti. Obe su neverovatne, interesantne i divne. Boluje od alopecije od trenutka kada je videla kako njena mlađa sestra pada niz stepenice, kada je imala samo tri godine. Razlog što uopšte ima alopeciju je stres koji je nastao posle tog nemilog događaja.

„Svi ljudi boluju od neke bolesti“, rekla mi je kada sam je pitala da li sebe razlikuje od ostalih vršnjaka. Prihvativši i potvrdivši ovo što je rekla, zapitala sam se zašto onda pravimo jasnu razliku između ljudi sa dijagnozom i onih koji su zdravi na papiru? Zašto etiketiramo jedni druge tako lako? Život bi bio mnogo lakši i jednostavniji kada bi se ljudska sklonost etikiranju odnosila samo na stvari. Međutim, umesto toga, kada pogledamo u Enu, jedino što vidimo je njen nedostatak kose i tako propuštamo da upoznamo ljudsko biće ispod etikete. Ena je šesnaestogodišnjakinja koju posmatramo drugačije, diskiminišemo je zato sto se plašimo da pustimo u naše živote neku novu, drugačiju osobu. Mozda čak i nesvesno, odbijamo da budemo ljudi, da budemo tu za one kojima smo potrebni. Znamo da je Eni ponekad samo potrebna osoba sa kojom ce moći da prošeta hodnikom tokom malog odmora i razmeni reč ili dve, ali uporno odbijamo da budemo ta osoba. Uporno odbacujemo sve što je novo i krijemo ga pod tepihom. Ona je drugačija zato što nosi periku, a time što dozvoljavamo da nas to odvoji od nje mi smo svi isti. Neljudi. Nečovečni. Ukoliko je ona sposobna da voli sebe i da ne gleda  sebe kao osobu kojoj nešto fali, zar i mi ne treba da učinimo isto? Svi smo jedinstveni i posebni, istovremeno svi smo i jednaki. Ljudi treba da nauče da poštuju to.

Međutim, ukoliko smo svi stvarno jednaki zašto onda nemamo svi jednaka prava? Preselivši se iz Beograda u Niš, Ena je bila primorana da promeni i školu. Svoje školovanje želela je da nastavi u jednoj školi u Nišu, ali joj to nije bilo dozvoljeno zbog bolesti. Sva deca imaju pravo da se školuju tamo gde žele i ne bi trebalo da postoji ni jedna osoba koja ima moć da tako nesto spreči iz neopravdanih razloga.

Jednom prilikom mi je rekla da želi da postane lekar. To je odlučila za vreme pregleda na kom doktor, koji je tada brinuo o njenom zdravlju, nije želeo da je informise o njenom zdravstvenom stanju, iako je zakonom to bilo dozvoljeno, jer Ena ima više od petnaest godina. Ena sada želi da bude lekar koji se neće ovako ophoditi prema svojim pacijentima. Želi da im bude primer i uzor i želi da posveti svoj život pružajući pomoć koju ona nije imala odrastajući sa alopecijom.

Ova devojka je postala velikodušna, hrabra, jaka i zrela osoba boreći se sama. Pitam se zašto niko nije imao dovoljno strpljenja i ljudskosti u sebi da bude tu za nju u trenucima kada je bilo potrebno i zašto ta osoba nisi bio baš ti?

 

Zove se Mariola

Gledam je, dok mi suza titra u oku, jer znam da postoje ptice koje nikad ne polete, koje se nikada pobedonosno ne vinu nebu pod oblake verujući da je ceo svet njihov i da je sve moguće.

Tu, blizu mene, stoji devojčurak, tinejdžerka po imenu Mariola. Ima šesnaest godina i nije ni blizu onih veselih, bezbrižnih, neposlušnih tinejdžerki koje hoće sve, sada i odmah. Nije ni blizu onih koje svakodnevno maštaju o svojoj predivnoj budućnosti, o svojim prinčevima, lepim haljinama, velikim kućama i romantičnim putovanjima. Ne, Mariola ne mašta! Ali želi. Da, i ona želi.

I pre svega želi da ozdravi. Da tumor u njenoj glavi koji se tu naselio kada je imala osam i po godina nekim čudom nestane. Da, čudom, jer zdravstvo za nju ne čini čudo, a njoj je baš čudo potrebno. On, tumor na mozgu, živi i raste zajedno sa njom već osam godina. Onaj prelepi devojčurak duge crne kose, prelepe tamne puti i vragolastih očiju, nije više tako lep jer je bolest učinila male promene na njenoj glavi. Posle velikog broja pregleda urađena joj je i operacija. Tom prilikom joj je ugrađena pumpica koja izbacuje višak tečnosti koja se skuplja u glavi. Zahvaljujući toj pumpici Marioli već osam godina sviće novi dan i pada nova noć. Sa ugradnjom pumpice bolest nije rešena, nije ni blizu ozdravljenja, ali joj pumpica pomaže da lakše podnese bolest, da nastavi da nekako živi. I ona živi. Već osam godina Mariola živi sa jednom od najopakijih i najopasnijih bolesti. Ali, otkrivanjem bolesti, život joj se sasvim promenio. Prekinula je započeto školovanje i sada njena pohvalnica dobijena za odličan uspeh na kraju prvog razreda stoji sakrivena u nekoj fioci. Mariola ne baca pohvalnicu, ali i ne želi da je vidi, jer je seća na drugare iz škole koji su se sa njom rado družili, igrali i smejali sve dok nisu saznali da je bolesna. A onda su polako, kao kad u jesen opada lišće sa grana i oni jedan po jedan otišli od nje, iako njena bolest nije prelazna niti zarazna. Ostavili su je. Da, deca su je napustila, iako je i ona bila dete. Ubrzo je sasvim prekinula školovanje, jer nije imao ko da je vodi u školu, a pomoć ni od koga nije dobila. Mariola ima još devetoro braće i sestara većinom mlađih od nje, pa su roditelji, uglavnom, bili zaokupljeni njima. Trudili su se svim silama da prehrane sva ta gladna usta u siromašnoj i oronuloj kućici u romskom naselju.

Osim smeha i veselja, često nije bilo dovoljno hrane za sva dečja usta, ali ni odeće i obuće. A sada je trebalo nabaviti lekove i vitamine za Mariolu. Previše izdataka za sirotinju. Onda je Mariola lagano, neprimetno, ni sama ne zna kako i kada, počela da sa svojom majkom odlazi u nabavku hrane.  Sada, kao prilično odrasla, što i jeste u odnosu na svoje vršnjake, ona sama ide i nabavlja hranu za svoju porodicu i sebe što tražeći u kontejnerima, što po pijaci od dobrih ljudi. Glad i bolest ne znaju za stid. A to i nisu tako loši dani po mišljenju Mariole. Loši dani su kada joj naiđu jake glavobolje i vrtoglavice i primoraju je da ostane u kući u kojoj malo ima mira i tišine, jer je premalo prostora, a previše ukućana. I tada se događa da se Mariola u svim tim bolovima posvađa sa svojoj braćom i sestrama. Kasnije, kada bol ali i bes uminu, oni se mire. Grle se i ljube kao sva braće i sestre koji se vole. Žao je i njoj i njima. Nešto više mira za svoju dušu i za sebe nalazi kada sa svojim stricem, koji je invalid i boluje od distrofije mišića, ode do crkve, gde se Bogu pomoli i potraži mir, radost i zdravlje za sebe i svoje najmilije.

Vidi Mariola kako se oblače njene vršnjakinje. Vidi Mariola gde oni izlaze, kako provode svoje slobodno vreme, kakve telefone nose, frizure i šminku. I ne zavidi im na tome i ne brine što ona sve to nema. NE! Ona brine što joj vid sve više slabi, jer tumor u glavi raste. Doktor kaže da je već porastao i da je veličine loptice, i kaže joj da je ona pravo čudo i fenomen, i zajedno sa njom se raduje što je živa i što nastavlja da živi iz dana u dan.

A Mariola, ona živi danas i sada. Za razliku od mnogih od nas, ona živi ovog trenutka. A sutra? Uvek je presrećna kada bude i sutra.

Gledam je. Stoji pognute glave i šapuće nešto sebi u bradu. Gledam je dok me ona ne vidi i pitam se koliko je potrebno snage biti Mariola? Biti dete romskog porekla koje živi u maloj siromašnoj kući u romskom naselju, prekinutog školovanja zbog opake bolesti koju kao da niko sem nje same i njenog duha ne leči. Bez dovoljno hrane, garderobe, tople postelje, igračaka, radosti i ljubavi.

Pitam se kako je to biti Mariola i koliko je potrebno snage biti ona? A opet, celim svojim bićem ne želim da saznam, jer se bojim. Da, bojim se. I tada, ona podiže svoju glavu i pogledi nam se sretoše. Ona suza koja je titrala u mom oku skliznu mi niz obraz i ja prošaputah „Bože, ne daj da i ona, da i ovo dete kome su ukrali detinjstvo bude ptica koja nikada ne poleti. Ne daj!“