Pirot

Život bez maske

Iako ne želim, koračam od detinjstva ka mladosti. Otkrivam velove života, skidam maske i plaši me ono što vidim. Posmatram lica drugova iz školskih klupa. Na licima osmesi, radost, razdraganost. Nevinost gospodari tim prostorom, kao i ljubav i drugarstvo. Poznajem svaku vragoliju koja izvire iz uglova usana što se šeretski smeše, ali i svaki nemir što se sakriva u tami podočnjaka. Kada osetim tugu, plima samilosti me ponese na svojim talasima. Svojim slabašnim moćima pokušam da zavesu tuge, koja pritiska nečije srce, nit po nit raspletem. Ponekad se nekom dragom biću učini da je svezano u klupko života i da ne može da se iz njega izvuče, izmigolji, da daljine zgrabi i da vijugavom rekom novih dana otplovi u vrtlog novog sveta.

„Halo, Saro, da li mogu da dođem pre škole kod tebe?“- tihim, treperavim glasom me pitala moja drugarica Hana . „Da, naravno. Ponesi svesku iz geografije da prepišem poslednju lekciju.“- odgovaram, ali veza je već prekinuta. Govorim u vetar. U mene se uvlači neka slutnja. Ona je uvek nasmejana, spremna za šalu, za razgovor od pola sata o svim bitnim i nebitnim stvarima. „Opet te male sive ćelije vode u misteriju“, kažem sebi kako bih odagnala studen što se razliva po meni. Jutro se odužilo, par dosadnih lekcija je trebalo naučiti i „Zvonko Spasić“ je tu. Neko zvoni, vreme je za pauzu. Na vratima stoji Hana. Pogled kao u srne, uplašen, molećiv. Donja usna joj podrhtava kao da će svakog trenutka briznuti u plač. Ispod levog oka ljubičasti podbuli trag nečeg stravičnog. Nemo je posmatram. Knedla mi stoji u grlu. Da li sam ja prva počela ili ona ne znam, ali smo obe drhtale kao listak na vetru dok smo se grlile. „Šta ti se dogodilo? Ko? Kako? Kada?“ Bujica suza je potekla iz tog drhtavog tela. Grlila sam je snažno,  jer sam osećela da joj je to potrebnije od bilo čega na ovom svetu. Nebrojene misli su se rojile u mojoj glavi, bezbroj pitanja bez odgovora me gušilo kao i njeno ridanje u mom naručju. Dosta je vremena prošlo dok se smirila i počela da govori. Kada otvaranje duše ima zvuk otvaranja flaše, znala sam da će tu razgovor malo šta da spasi. „Ja radim u kafiću da zaradim svoj džeparac, da mogu sebi da kupim užinu i malo odeće. Imam brata kome roditelji daju sve: novac, kola, čak i slobodu da me nadgleda i vaspitava. Ja idem u školu, posle škole radim u kaficu, uveče čistim kuću i sobu moga brata, noću učim. Danas imamo pismeni iz fizike i morala sam da više radim. Zbog toga nisam počistila bratovljevu sobu i on je besno uleteo u moju sobu. Počeo je da me udara kao i obično. Rukama sam štitila lice, plakala sam i molila ga da prestane. Tada su došli roditelji i ja sam uspela da pobegnem ka njima. Tata je pitao šta se događa, a on je kao iz puške odgovorio da me uhvatio kako pušim. Iznenadila me je njegova laž. Još ništa nisam izgovorila, a od ruke od koje sam tražila zaštitu, počela sam da dobijam udarce. Otac me tukao još jače i snažnije od brata. Udarao me, čupao za kosu, vikao mi je na sav glas. Od jednog udarca u glavu sam se srušila, počeo je da me šutira. Gledala sam u majku. Ona je stajala po strani kao da gleda film, bez trunke emocije, bez reči. Osetila sam da sam sama i prazna. Potonula sam. Nedugo potom sam se onesvestila. Sledeće čega se sećam je bio sunčev zrak koji je ulazio kroz prozor. Htela sam u kupatilo, ali su vrata sobe bila zaključana. Bila sam u zatvoru u koji su me stavili ljudi za koje sam smatrala da su moja porodica. Otvorila sam prozor i iskočila sam. Pozvala sam te i evo me ovde.“

Milovala sam joj kosu bojeći se da joj dodirem lice, da joj ne bih svojim dodirom izazvala bol. Tada shvatim da voz detinjstva besomučno juri i ja ću na ovoj stanici morati da siđem i zakoračim u vrtlog ozbiljnog života. U središtu moga bića leži odgovor na sva pitanja. Znam ko sam i šta želim, trebalo je samo dovoljno strpljenja da sačekam da se mulj slegne i voda razbistri. Tada sam ugledala maske, ispod njih ljudi, prazni, prozirni, bez smeha, bez suza, u pohodu na bolje sutra sa izgužvanom svrhom. Živim u spoznaji da ništa ne štiti od pakosti što je pletu sitni ljudi, ali takođe znam da zvezde ne bi sijale kada mrak ne bi postojao. Evo me sa glavom prepunom misli, srcem otvorenom za nove spoznaje, čvrsto stojim na svojim nogama ne želeći da zakoračim na tu pozornicu života sa montiranim, lažnim osmehom.  Ja osećam da postoje i oni drugačiji. Dovoljno drugačiji da ne podmeću nogu, već šire ruke. Ne posmatraju sa strane, već stoje na mojoj stani. Znam da nije lako biti čovek među ljudima.                                                                                             Želim da svoj život živim bez maske. Zakoračite iz publike ka pozornici. Nije teško. Pokušajte.

 

Uz našu zajedničku pomoć

Sva deca imaju pravo na ljubav porodice, igru, smeh, učenje, druženje, razumevanje…gde god da se nađu.

Deca se mnogo razlikuju, ali svako dete ima jednaka prava. Međutim, neka deca su lišena osnovnih prava i zbog toga snose velike posledice ukoliko im se ne pomogne .

Jedna devojčica – učenica iz mog odeljenja, zbog porodičnih prilika i intelektualnih sposobnosti radi po posebnom programu i svojim radom i trudom postiže mnogo dobre rezultate. Nastavnici je svakog dana hvale i podržavaju. Ona živi sa bakom i bratom, roditelji su napustili njihov dom još kad je bila mala. Živi veoma skromno. Vaspitana je i dobra je drugarica. Međutim, deca je izbegavaju zato što je dosta povučena, zamišljena, nije moderno obučena kao druge devojčice i radi po posebnom programu. To se vidi po tome što je na svakom odmoru sama, niko ne želi da sedi sa njom na časovima na kojima je dozvoljeno da biramo druga ili drugaricu s kojim ćemo da sedimo. Primetila sam da se na odmoru izdvaja i malo priča sa nama, jer oseća da nije prihvaćena. Meni je mnogo žao zbog toga i uvek joj uputim tople poglede, diskretne osmehe i trudim se da je uključim u društvo, kako bi joj bilo prijatnije. Ona je to primetila i počela je da mi uzvraća tako što mi se često obrati, vrlo kratko i ispitivački.

Jednog dana, dok je bila usamljena u školskom dvorištu, prišla sam joj i pitala je da li joj nešta treba, zašto je uvek povučena i zašto ne želi da se uključi u veće društvo? Iznenadila sam se kada je počela da mi priča kako ona nema prava na sve to što joj ja predlažem. Bila je spremna da zaplače, ali se uzdržala. Valjda je htela da mi pokaže da je jaka. A onda mi je obrazložila zašto se tako oseća. Pogođena je što nije sa roditeljima i što je lišena njihove ljubavi. Porodica je svakom detetu najvažnija, najpotrebnija. To je naveći problem koji utiče na njeno svakodnevno raspoloženje i ona od toga ne može da pobegne. Bez obzira na ljubav koju joj pružaju baka i brat, ona je nesrećna i oseća se nesigurno. Budi se i uspavljuje misleći na roditelje. Zna da ima pravo da odrasta u porodici, a eto, ona to nema.

Dugo sam ćutala, jer nisam znala šta da joj kažem. Pokušala sam da joj objasnim da ima još takve dece koja ne žive sa roditeljima. Treba da se potrudi da uz baku i brata odrasta pružajući im puno ljubavi i da bude zahvalna za veliku ljubav i podršku od njih.

Od tog dana mi smo postale bliske. Posvećujem joj više pažnje i vremena nego ranije, a i ostale drugarice i drugove zbližavam sa njom. Naš razredni starešina često podseća na časovima razredne nastave da je bitno da se svi međusobno lepo družimo, da se ne svađamo i ne vređamo, da se niko ne izostavlja iz društva. Iz primera moje drugarice shvatili smo da treba da stvaramo društvo u kome smo svi jednaki, prihvaćeni, motivisani i srećni. Nadam se iskreno da će moja drugarica biti srećnija uz našu zajedničku pomoć.

Nije smelo doći do kiše

Neću te oslovljavati imenom, jer ne smem. Tvoje ime sada nije važno. Imaš retku bolest nazvanu bulozna epidermoliza koju prati velika osetljivost kože na bilo kakav dodir i pritisak, te vrlo lako dolazi do pojave rana na koži. Ti si dete leptir.

Mnogi zaslužuju da vide svetliju stranu života, a ta im se prilika ne ukazuje. Da li vredi moliti se? Sklopiti dlanove, zatvoriti oči i po završetku molitve reći „amin“. Hoće li to pomoći?

Vrlo si pametno dete. Imaš razloga da ideš u školu više od njih. Ukoliko pravo deteta na obrazovanje postoji, niko neće moći da ti ga oduzme. Vršnjaci su ti u lice govorili da si bolesna, psihički te zlostavljali, stavljali do znanja da si manje vredna. Takvi su trenuci oni u kojima se zapitamo: „Je li vredno toga? Da li se to zaista dešava?“ Ne zaslužuješ to. Ne zaslužuješ da budeš odbačena zbog svoje prirode. To niko ne zaslužuje. Možda koračaš kozjim stazama, ali i to će proći. Možeš biti ponosna što si drugačija.

Grupa devojčica iz tvog odeljenja pokrenula je peticiju da te izbace iz škole. Teško je nositi se sa takvim stvarima. Teško je biti omalovažavan zbog zdravstvenog problema, a u isto vreme se i boriti protiv njega. Teško je i za tebe i za tvoju porodicu. Škola nije smela to da dopusti, da nju pola godine umesto smeha i radosti čekaju hladni pogledi i grube reči.

Kažu da posle kiše uvek dolazi sunce. U ovom slučaju, nije smelo doći do kiše.