Prokuplje

Ispovest ili obična priča

Živimo u svetu u kom sve manje verujemo u svoju slobodu življenja. Ograničavamo svoje mogućnosti, svoje misli…

Kao dete koje nikada nije imalo dovoljno vere u sebe, nisam imala prilike da se izrazim i ispoljim svoje misli, niti iskažem sebe u pravom svetlu. Sretala sam vršnjake koji nisu imali dovoljna sredstava za normalan i lagodan život. Neki su imali problema u porodici, neki nisu imali mogućnost da se školuju. Mogla sam da primetim u njihovim očima gorčinu zbog činjenice da ne mogu biti kao njihovi vršnjaci. Smatram da sam dovoljno zrela i svesna položaja dece u svetu, a i svedok sam zločina nad decom. Deca, kao živa bića, su rođena sa potpunom slobodom življenja i izražavanja. Kao dovoljno napredna bića koja imaju veliki opseg razmišljanja i razmatranja, ljudi moraju biti svesni da smo svi jednaki. Deca nisu kriva što su rođena u različitim uslovima, sa drugačijom bojom kože ili drugom verom. Učena sam da poštujem tuđi jezik, tuđu veroispovest, tuđe mišljenje. Bila sam žrtva nasilja i pretrpela sam razne uvrede, zato i razumem koliko je važno da budeš prihvaćen. Ono što se meni dešavalo nije bilo toliko strašno, jer znam sve nivoe nasilja. Mene su drugarice uglavnom vređale i prozivale zbog nekih sitnica. Podsmevale su mi se zbog toga što uvek sve znam i tako me isključivale iz grupe kojoj sam pripadala od prvog razreda. Kao u nekom velikom cirkusu, svako od nas ima ulogu da, poput gutača vatre ili krotitelja lavova, uradi nešto zarad drugih, makar trpeo posledice. Imala sam priliku da vidim kako su deca izbačena iz društva zbog pomaganja vršnjacima koji su druge vere ili druge boje kože. Plakala sam zajedno sa drugaricom koja je bila pod stalnom ucenom da će joj istući brata ako ne daje novac jednom osmaku. Srećom, to smo prijavile pedagogu, pa je sve rešeno na najbolji način.

Rođeni smo da doprinosimo, stvaramo, uspevamo, ali da pre svega budemo ljudi. Jednoga dana kada budemo nemoćni da stvaramo i radimo, moramo biti čiste savesti sa saznanjem da smo nekome pomogli i dali mu nadu da počne novi život. Na kraju dana mi smo ti koji biramo da li ćemo zbog nekog dobrog dela zaspati sa osmehom na licu.

 

Nejednaki

Ne postoji najbitniji čovek na planeti, deca su najbitnija. Ne postoji jedno, najbitnije dete na svetu, sva deca su bitna. Konvencija o pravima deteta utvrđuje jednaku bitnost svoj deci.

Međutim, svet nije realan. Nemaju sva deca ista prava. U teoriji ljudi shvate svoje greške i poštuju prava drugih, posebno dečja. U praksi to nije tako. Ljudi ne vide svoje greške, a i kad ih vide, prave se da ne postoje.

Dečja prava se krše, a negde i ne postoje. „Zašto svet nije kao u priči, zašto svako ne zna svoj posao?“, često se pitam.

U današnje vreme, ljudi imaju mnogo problema, ima ih i država. Zato se ljudi ne mogu osloniti samo na državu. Svako mora po nešto i sam da preduzme. Svako mora da se potrudi i ispoštuje dečja prava.

Dokle ćemo da okrećemo glavu kad čujemo za nasilje? Skoro svi smo svedoci nasilja, zar ne? Skoro svaki dan na televiziji čujemo za neko stravično delo: bačena, napuštena beba, zanemareno dete, pretučena žena…

I ja sam bila svedok nasilja na ulici. Šetala sam osunčanim gradom, bezbrižna i srećna. U susret su mi išla dva mala dečaka, Roma. Trčkarali su i jedan od njih je nosio prutić. Svojim prutićem je udario psa lutalicu. U tom trenutku pritrčao je stariji mladić i počeo da udara i šutira dete. Dete je ležalo na betonu i plakalo. Ljudi su prolazili, neki su zastali, neki su samo prošli, kao da se ne dešava ništa. Mladić je vikao. Bilo mi je žao deteta, ali ništa nisam preduzela. Plašila sam se da ne budem žrtva i ja. Tek kada sam malo porasla, shvatila sam svoju grešku. Razmišljajući o tome zapitala sam se: „Da li je ovaj mladić ovako burno reagovao da bi „zaštitio psa“, ili postoji i neki drugi razlog?“ Pitam se, zašto drugi nisu zaštitili prava deteta?

 

Mali Heto

Konačno, novi grad. Novi grad znači: nova kuća, nova škola, i ono najbolje, novi prijatelji. Prijatelji, barem za one koji su „bogati“. Ali ne i za mene. Za mene novi grad znači: stara kuća, neobavezna škola, i ono najgore, bezdušni i okrutni prijatelji. Sve sam mogao da podnesem: i staru propalu kuću, i svađu između oca i majke, pa čak i glad, ali jedno nisam. Poniženje. Danima nisam izlazio iz kuće, osećao sam se tužno i usamljeno, a vreme sam provodio u hladnoj sobi sa svojim mračnim mislima.

Tako je bilo sve dok me jednog dana dečak iz ulice nije pozvao i rekao da ćemo biti prijatelji ako mu učinim uslugu. Toliko sam bio srećan da nisam ni razmišljao o kakvoj vrsti usluge je reč. Kada smo se kasnije sreli, u ruci je držao upaljač i cigaretu. Ćutali smo neka dva minuta dok nisu došli ostali dečaci iz ulice na čijim se licima jasno videlo uzbuđenje. Nisam ni slutio šta me sve čeka, jer nisam od onih što žele da upropaste svoj život. Tražili su od mene razne stvari, ali mi je najteže bilo kada su mi rekli da zapalim cigaretu i jako povučem dim. Počeo sam da kašljem i da se gušim, a dečaci su se smejali. Osećao sam se iskorišćeno i jadno. Ko zna dokle bi sve to išlo da nije prišao neki čovek i zaštitio me. Pitao sam se da li je ovo bilo nasilje nada mnom ili samo dečačka ludorija.

Od tog dana prošlo je nekoliko godina. Ne znam tačno koliko, jer ne želim ni da se setim toga. Kada pokušam da se setim, u meni se budi neka lavina osećanja koja me izbezumljuje i plaši. Najvažnije je da sam stekao prijatelje. Zar ne?