Svrljig

Svet u očima tihog dečaka

Ja sam veliki. Imam već četiri godine. I mama kaže da sam ja sad veliki i da mogu sve kao veliki. Mama sad može svuda da me vodi sa sobom. Često idemo do grada. Ona me vozi na biciklu, mada mi je ponekad veoma hladno, kada duva vetar i kad je kiša. Ali mi mama tada opet kaže kako sam veliki i kako moram da trpim. I ja trpim, jer znam da će me opet odvesti u kafanu i da ću da jedem pljeskavicu. Ja volim tamo da idem. Ponekad me ljudi gledaju i meni to smeta. Nasmeju se i kažu – mali si ti za ove kasne sate. Oni ne vide da sam porastao i da sam veliki. Imam četiri godine. Mada mi je tamo dosadno i teku mi suze od dima. Naslonim se na stolicu i zažmurim. Najčešće tako i zaspim.

Često dođe moja sestra sa tetkom. Onda opet mama lupa flašama i opet bude onako zagušljivo. Teku mi suze i kašljem. Tada se uplašim da će me odvesti lekaru i da ću opet dobiti injekciju i sakrijem se ispod stola. Oborio sam flašu i neka smrdljiva tečnost razlila se po podu. Mama je počela da viče. Bila je strašno ljuta. Znao sam da ću opet dobiti batine…

Jedan lepi čika dođe ponekad kod nas. Ima lepo odelo i lepo miriše. Mama i tata ga se plaše. Kad on dođe mama samo ćuti i klima glavom. Zbog njega nam je soba opet bela i čista. Hoću da budem kao on kad porastem.

Ne volim kada me probude ujutru, ali se setim da će me odvesti u vrtić i radujem se. Onda istrpim i hladni vetar, i kišne kapi koje me prskaju po licu, šćućurim se uz mamu na biciklu i jedva čekam da stignemo.  U vrtiću je lepo. Tamo se igram sa decom, volim da vozim crveni kamiončić i da jedem. Nekad sam se plašio da idem u vrtić i plakao sam. Plašila su me deca koja trče, viču glasno i stalno nešto pričaju. Ja ne umem da pričam. Ali mislim da me razumeju. Znam da me razumeju. Pravimo velike kuće od kocki, vozimo se na toboganu i trčimo. Oni su moji drugari. Kad oni pevaju i pričaju pesmice, to je isto kao i da ja pevam i pričam. Zar ne?

Volim i kada mama dođe po mene da me vodi kući, mada se ponekad i plašim…Možda opet bude hladno i pada kiša…Možda mama bude ljuta i besna…A možda će me mama zagrliti i reći da me voli. Tiho se molim u sebi da joj dah ne miriše onako kao ona flaša zbog koje sam dobio batine…

 

Odrastanje

Čudno mi je bilo detinjstvo. Baš čudno. Mada, možda to i nije bilo detinjstvo, jer za njega kažu da je bezbrižno. Moje je bilo sve osim bezbrižnog, naravno, ako se ne računa to što me nije bilo briga za posledice zbog stvari koje sam radio.

Odrastati u malom gradu, gde sam ja odrastao, za neke je bila privilegija. Kažu da je mala sredina zdravija od velikog grada, kako za telesni, tako i za psihički razvoj. Ali kao što kaže priča o pokvarenoj jabuci, mnogo zdravih jabuka ne mogu da oporave jednu pokvarenu. Ta jedna će pokvariti sve ostale. Takav je bio slučaj sa mnom. Detinjstvo sam proveo u čudnoj porodici. Ne, nisam usvojen. To je bila moja biološka porodica sa kojom i sada živim. Nisu oni loši ljudi, jednostavno nisu znali da me usmere na pravi put.

Svet oko mene je izgledao drugačije. Ljudi iz nekog razloga nisu želeli da me prihvate. Nisam bio preterano uredan, nisam imao manire, nisam imao načina da se uklopim u društvo. Svako je to gledao na drugačiji način. Mnogo njih to nije znalo da prihvati, verovatno se nisu ni trudili. Želeo sam na neki način da kupim tu pažnju, ali nisam imao čime. U stvari, imao sam. Samo što se sada kajem zbog tih postupaka. Bio sam otporniji od druge dece, valjda što me roditelji nisu ograničavali u fizičkim aktivnostima. Zbog toga fizički niko nije mogao da se nosi sa mnom. Možete već naslutiti nastavak…

Još od prvih dana osnovne škole važio sam za problematično dete. Znao sam vrlo često da kradem, fizički sam nasrtao na svakog ko je pokušao da mi protivreči. Niko nije mogao da nađe načina da me obuzda. Završio sam četiri razreda, a da sam jedva znao da se potpišem. Čak i tu mi je prezime predstavljalo problem. Ni za koga nisam imao razumevanja, a zašto? Verovatno zato što niko nije imao razumevanja za mene. Bar ne na način koji je meni odgovarao.

Tek sa nekih jedanaest godina sam osetio neku promenu. Otvorili su neki internet klub u centru grada. Čuo sam da su svi tamo odlazili. Ja nisam želeo ni da pokušam. Valjda sam se prvi put uplašio posledica ukoliko napravim neku glupost. Nije lako slušati svakog dana priče o kompjuterskim igrama i živeti u ovom veku bez pristupa istim. Sakupio sam hrabrost i pojavio se tamo. Ušao sam unutra i nije bilo nikog. Tu je bio samo neki čovečuljak kome je, valjda, to bilo radno mesto. Nasmejao se i ljubazno me dočekao. Ni ne sećam se šta sam rekao tada, ali verovatno ni dobar dan, ni hvala. Znam samo da sam psovao, sočno i jako, kad god sam napravio grešku u igri. Neretko mi se dešavalo i da bacim miša. Umesto galame, bio sam opomenut toplim glasom. Skrenuli su mi pažnju par puta da će me udaljiti sa tog mesta ako ponovim isti način ponašanja, ali sam se u svakom trenutku osećao jednak sa svima. Druga deca, sa kojima je uvek nastajao problem van te igraonice, su dolazila da se zabavljaju, niko nije obraćao pažnju na mene. To mi je u tim trenucima i trebalo. Činilo mi se da sam drugačija osoba kada uđem u tu prostoriju. Moje ponašanje je priličilo osobi mojih godina. Trajalo je sve dok ne izađem van. Napolju sam bio opet onaj stari. Krao sam od ljudi koje nisam voleo, tukao se sa svakim od kog nisam imao šta da ukradem. Pored svega, ljudi koji su u internet klubu radili, su imali neizmerno poverenje u mene. A ja sam tamo uvek menjao ponašanje na bolje. Čak sam i sa ljudima koje nisam voleo spolja, mogao normalno da komuniciram kada se nađemo tu. Slična situacija mi se dogodila i sa školom šaha u koju ni sam ne znam kako sam dospeo. Čovek koji je radio sa nama bio je šahovski velemajstor. Sa pedagogijom nije imao dodirnih tačaka. Ipak, kao i obični ljudi koji su radili u internet centru, on je stekao moje poverenje. Za šest godina školovanja nisam naučio da potpuno napišem svoje ime i prezime, dok sam za samo par nedelja šahovske škole, naučio pravila šaha. Imao sam na desetine stvari koje sam mogao da ukradem, neke čak i dobro da prodam. Nebrojeno puta sam ostajao sam u prostorijama kluba, nikada ni na kraj pameti mi nije palo da oštetim klub. Smatrao sam to svojim, jer su i ljudi koji su bili tu, mene prihvatili kao sebi ravnog. Naravno, i pored svega toga, nastavio sam sa svojim životom razbojnika.

Tu se vraćamo na priču sa pokvarenom jabukom. Nesumnjivo sam ja bio ta jabuka koja je kvarila druge. Nisam ja kao dete mogao da biram da li ću biti zdrava ili pokvarena jabuka, neko drugi je odlučivao o tome. Na ljudima je bilo da odstrane taj pokvareni deo i da iskoriste što više onog zdravog. Ali to nikoga nije zanimalo. Kada imaš punu korpu zdravih jabuka, kome treba ta jedna polovična? Život savremenog čoveka se odvija neverovatnom brzinom, retko ko ima vremena za druge. Lakše je odbaciti onoga sa problemom, nego ga prihvatiti i pomoći mu.

Što se mene tiče, vraćen sam na pravi put. Sada sam u specijalnoj školi. Lakše komuniciram sa ljudima. Prestao sam da radim protivzakonite stvari. Poštujem druge i pre nego što dobijem poštovanje od njih. Žalim samo propuštene dane ranog detinjstva. Žao mi je što pravi ljudi nisu naišli ranije. Možda bih danas bio srećniji. U detinjstvu sam bio srećan zbog stvari koje sam radio, tek sam sada uvideo njihovu težinu i osetio kajanje. Filozof Džon Lok kaže da je ličnost svakog deteta „Tabula rasa“ (neispisana tabla), koja se tokom godina formira (ispisuje). Moja tabla je pogrešno popunjena, ali je blagovremenom reakcijom pravih ljudi prepravljena i ispisana na pravi način. Ako sam uspeo ja, zašto ne bi mogli svi ostali?

 

Dnevnica na selu

Ova zima je baš hladna. Tri hiljade dinara za mesec dana uopšte nije loše. Da sam počeo ranije dok je bilo lepše vreme, bilo bi mnogo više. Dobro došlo nam je. Ne bismo imali šta da jedemo. Socijala kasni. Dečiji dodatak nismo primili, jer nije izdata potvrda iz škole. Roditeljima slabo plaćaju u poslednje vreme. Ove godine su rešili da ne daju potvrde kao ranije. Skoro nam je stiglo pismo iz škole u plavoj koverti u kome piše koliko dana nisam bio u školi i da zbog toga nisu hteli da daju potvrdu kako bi majka predala papire za dečiji dodatak. Piše i kako će ih prijaviti Centru za socijalni rad ako roditelji ne urade nešto po pitanju svakodnevnog odlaska u školu. Kako je u pitanju opstanak odeljenja u Lalincu, treba da se ode u Svrljig na sastanak za nekoliko dana. Pismo sam pogledao i sakrio ga. Majka ga još uvek nije videla. Potpisao sam se kao tata. Ako neko pita, samo kažem da je to bilo onog dana kad je popio malo više i rešena stvar. Retko se on seća šta je tačno radio. To me je naučio Dragi dok sam mu pomagao da raščisti njivu. On je nekada u školi bio pomoćmi radnik i sve to zna. Kaže da je moj slučaj komplikovan, ali da će verovatno da mi oproste ako povremeno idem u školu. Tako radim. Idem kad me niko ne pozove da pomažem u selu. Za dve hiljade i trista sam pomagao da se istope čvarci kad su zaklali svinju, cepao sam drva tri dana i ređao ih još jedan. Nekoliko puta sam čistio sneg. Najteže je bilo kad smo ispravljali potok. Leđa su me bolela tri dana. Jedva presedeh u školi. Stolica tvrda. Treba izdržati sedam časova. Možda me pozovu još koji put sada kad se popravlja vodovod. Bolje je da pomažem u selu, nego da svakog dana idem u Lalinac. Škola neće da pobegne. Dragi kaže da se osmi razred ne ponavlja. Kakvi su sve završili osnovnu školu, neki se jedva i potpišu. Moji su roditelji bili dobri đaci. I šta imaju od toga? Ne plaćaju ih.

Sigurno ću i ja da dobijem svedočanstvo. U njemu će ionako pisati da je A.P. završio školu sa dovoljnim ili dobrim uspehom. Fizičko uvek radim, likovno i muzičko su uvek dobre ocene. Neopravdane izostanke ne upisiju. Proverio sam. Nego, kako da ja ove u selu nagovorim da mi plaćaju malo više. Sto ili dvesta dinara na dan je malo. Mada, ni oni nemaju za sebe. Penzije su male. Poljoprivredne penzije nikako da stignu. Male su i stari ne znaju gde će pre da ih potroše. Zato sam pristajao da radim za male pare. Zapisao sam da mi se dugije još hiljadu. Sad kad se krene sa poljoprivrednim radovima biće više posla. Do leta ću verovatno imati dovoljno za novi televizor.