Vranje

Dom bez kuće

Moj najbolji drug E. je divan dečak, odličan đak i još bolji drug. Uvek je tu za sve nas iz odeljenja kada nam je potrebna njegova podrška. E. je dečak koji ima puno pravo da bude srećan i raduje se svom detinjstvu kao i mi svi. Ali on to nije. Njegov tata je umro pre godinu dana, mama je bez posla, a odgaja troje dobre dece bez osnovnih uslova za život. Ta vredna žena je spremna na sve kako bi ublažila muku svoje dece, ali jedva da ima novac da im priušti osnovne stvari. Moj drug nema svoj dom, sa majkom i braćom živi kao podstanar. Kuća u kojoj žive je veoma stara i mala, sagrađena je od „ćerpiča“, pa se jako teško zagreva. Zima je naročito teška za E. i njegovu porodicu. Imaju dve sobice od kojih je jedna ledena i potpuno nezagrejana u kojoj spava moj drug sa bratom na starom i pohabanom krevetu, a u drugoj borave svi u toku dana. To je i kuhinja i soba za učenje, za igru, za jelo i spavanje. Kuća je puna vlage, tanki tepih je direktno na betonu. Najveći problem je kupatilo koje se nalazi potpuno van kuće. Zamišljala sam koliko li je mom drugu hladno kada noću krene do kupatila. Pitala sam se koliko se smrzava dok se kupa. Gledala sam u kadu koja je veoma stara, u zidove bez pločica. Sve mi je to padalo veoma teško, osećala sam kao da mi ta njegova muka „stoji u grlu“. Želela sam da nešto učinim, ali nisam znala kako da mu pomognem…Njegova mama je čak rekla kako su im od hladnoće neki kućni aparati, kao što je veš mašina, zamrzli, pa ne mogu da je koriste. Patnja koju ova deca trpe i bol koji nose u duši retko ko od naših vršnjaka može da razume u potpunosti. Svi znamo u kakvoj je poziciji E. pa se trudimo da mu nekim sitnim radostima ulepšamo život. Međutim, kad stigne kući, njega opet sačeka ta ista hladna soba, hladno kupatilo i samo topla srca majke i braće…I pored svega, E. ne zaostaje u školi, veoma je poslušan i uvek pita mamu za sve što treba. Takođe je ponosan i nikada pred drugovima ne priča o svojoj muci. Trudi se da sve izdrži sam, kako ne bi dodatno sekirao druge, a pre svega svoju mamu. E. je skroman, ništa ne traži, a i kako bi kada zna da majka ne može i nema od čega da mu priušti nove stvari…Njihovi rođaci su pomagali kada su bili u prilici, kupili su im TV i nešto odeće, ali ima mnogo toga što oni nemaju. Njemu je, pre svega potrebna kuća, nameštaj i mnoge druge stvari neophodne za normalan život i srećno detinjstvo.

 

Diskriminacija žednih u 21. veku

Zovem se Anđela i učenica sam šestog razreda osnovne škole. S obziram na to da sam iz Neradovca, tamo sam išla u školu od prvog do četvrtog razreda. Smatram da je moje detinjstvo bilo bezbrižno i puno lepih trenutaka. Postojao je samo jedan problem koji je svakodnevno mučio i mene i moje drugare. Trebalo je svakog dana, kad pođemo u školu, da ponesemo vodu za piće od kuće. Ukoliko bi se desilo da zaboravim, ostala bih žedna tog dana u školi. Nismo imali gradsku vodu, a taj problem nije rešen ni dan-danas. Sećam se trenutka kada je drugarici pozlilo za vreme časa, a nije bilo pijaće vode niti bilo koje vode da se umije i malo osveži. Vrlo je zamorno bilo stalno misliti o tome. Ponekad sam prvo pakovala vodu, pa tek onda knjige i užinu. Međutim, taj problem nije bio prisutan samo u školi, on je postojao i postoji i van nje. Ne znam zašto ne možemo da živimo spokojno i imamo osnovne uslove za život. Sada je 21. vek i mislim da bi ovaj problem trebalo rešiti što pre. Zašto se razlikujemo od ostalih sredina?  Možemo reći da smo čak i prigradsko naselje, a ne selo. Neprijatno se osećam kad  govorim o tome kako moramo da nabavljamo vodu da bismo se kupali, kuvali, prali veš i sudove. Srećna okolnost je da u komšiluku postoji bunar, inače ne znam kako bismo funkcionisali. Drugovi i drugarice iz Vranja mi se ponekad smeju kad govorim o tome kako nemamo gradsku vodu i šale se kako sam odsečena od sveta i kako kod mene u Neradovcu vlada „kameno doba“.

Molim nadležne u ime sve dece koja i danas u školi u Neradovcu nemaju pijaću vodu, da reše ovaj problem.

 

Epidemija predrasuda

Živim u jednom gradu na jugu Srbije. Nakon predškolske ustanove, trebalo je izabrati osnovnu školu koja bi bila najbolja za mene. Roditelji su vodili računa o tome da mi škola bude blizu kuće, kako bi i meni i njima bilo lakše. Međutim, ja sam bila više za to da upišem istu školu kao i moje društvo. Moje drugarice su uglavnom izabrale elitnu školu zbog toga što su im starije sestre i braća pričali o tome kako je ta škola divna, kako su nastavnici dobri i ljubazni i kako škola, uopšte, vrlo dobro funkcioniše. Bila sam presrećna kada sam kročila u školu tog 1. septembra pre 7 godina.Donela sam pravu odluku što se tiče izbora škole. Kako je vreme prolazilo, bila sam srećnija i uvek zadovoljna izborom. Zato je i moja mlađa sestra upisala istu školu.

S obzirom na to da se aktivno bavim odbojkom, učestvovala sam na raznim takmičenjima. Imam neizmernu podršku svog nastavnika fizičkog vaspitanja, uprave škole i svih drugih nastavnika, drugara. Vrlo sam zadovoljna time, jer smatram da je to neophodno za moj dalji uspeh. Kad god odem na neko takmičenje, vrlo sam ponosna što predstavljam svoju školu i što me svi prepoznaju kao „petoškolku“.

Posle jedne utakmice, trebalo je otići do svlačionice i presvući se. Ja sam se zadržala zbog konsultacija sa nastavnikom, pa sam u svlačionicu pošla malo kasnije. Čula sam njihov razgovor koji se odnosio na mene i njihove negativne komentare. Drugarice iz ekipe su saznale da neko govori o njima da su iste kao ja, jer se druže sa „petoškolkom“, seljankom. Čula sam kako izgovaraju onu čuvenu rečenicu:

„Hej, devojke, s kim si, takav si. Nećemo se družiti sa njom više“.

Ostala sam skamenjena i bez daha. Smogla sam snage da uđem u svlačionicu i dam do znanja da sam sve čula. Jedna od njih je rekla samo: „Izvini, ništa lično, samo ne želimo da nam druženje sa „petoškolkom“ donosi negativne poene“. Moji „super drugovi“ su me izdali. Stavili su mi etiketu seljanke koja dolazi iz seljačke škole zbog toga što robuju predrasudama! Čovek se ceni po tome kakve su mu karakterne osobine, sposobnosti, vrline…Škole treba rangirati prema uspesima njenih učenika, nagradama i priznanjima. Da su samo došle u moju školu i upoznale moje drugare i drugarice, oduševile bi se.

Ja sam baš ponosna što sam „petoškolka“. Ta škola mi je pružila mnogo mogućnosti, umela je da se ponosi mojim uspesima. Najlepše uspomene me vežu za moju školu. Stekla sam mnogo dobrih drugova i drugarica, upoznala mnogo divnih nastavnika. Zato sam svoju školu nagradila medaljama sa takmičenja.  Iako sam jaka osoba, žao mi je što to etiketiranje nikada neće prestati, jer i mnogi mladi ljudi robuju predrasudama.