Zaječar

Radence

Ljudi nemaju vremena za moje priče. Često pričam sam sa sobom. Zato sam sada napisao ovu priču.

Zovu me Radence.

Mama i tata su pobegli sa Kosova, a ja sam rođen u izbegličkom kampu u Grljanu. Moji roditelji su siromašni i bolesni. Zato moje sestre, brat i ja rastemo u hraniteljskim porodicama. Ja sam rođen sa cerebralnom paralizom. Upoznao sam mnoge doktore iz Beograda. Upamtio sam doktore Zorana i Branka, doktorke Anicu i Milenu. Iz Niša pamtim doktora Sretena. Tamo sam upoznao i doktorku Mariju. Ona kaže da će da mi operiše oči da bih mogao bolje da vidim i da više ne gledam u stranu jednim okom.

Idem u peti razred. Teta Brankica, moja doktorka, kaže da imam pravo na pomoć nekog asistenta. Sporo pišem i ne mogu da razumem nastavnice kada predaju nove lekcije. Nekad dođe učiteljica Violeta da mi pomogne kod kuće da napišem domaći zadatak. I moja učiteljica Irena je bila sa mnom u školi i sedela sa mnom u klupi. Ali više nije. Obe učiteljice su mi mnogo pomogle. Imam ja neki novac. Država mi daje za moje potrebe. Baka kaže da od tog novca nemamo dovoljno da plaćamo učiteljice svaki dan. Zato ja ne mogu da budem dobar učenik.

Kad dođemo u školu deda me stavi na svoja leđa i nosi me na sprat. Onda nosi i moja kolica. Za vreme odmora baka me u kolicima vozi u drugu učionicu. Tokom velikih odmora sedim u kolicima i gledam kroz prozor kako se moji drugari igraju u školskom dvorištu. Baka ne može mene i kolica da nosi do prizemlja, da izađem u dvorište i da se družim sa drugarima i drugaricama. Kad se završi nastava onda dođe moj deda i na leđima me nosi u prizemlje. Onda donese kolica i svi zajedno odemo kući.

Smejem se i kad pada kiša. Srećan sam i kada sedim u kolicima. Srećan sam, jer uvek vidim nešto novo, upoznajem nove ljude. Neki su dobri, a neki nisu.

Neki ljudi kažu da sam dete sa posebnim potrebama. Ja imam potrebu da jedem kad sam gladan i da spavam kada prođe dan. Volim da idem u goste i da mi drugi dolaze u goste. Volim ljude oko sebe. Ne volim da ostanem sam. Volim da idem u školu. Tamo imam drugove i drugarice iz razreda. Ne volim domaći zadatak. Mnogo vremena potrošim. Sporo pišem. Sporo čitam i ne razumem šta čitam. Nemam onda vremena da se zabavljam. Moji drugovi i drugarice mi mnogo pomažu. Na nekim časovima neko od njih sedi sa mnom u klupi i pomaže mi u prepisivanju sa table. Ponekad mi pomognu da sednem u kolica i paze na mene ispred učionice, dok baka ne dođe.

Kada moram da idem u bolnicu uvek je baka sa mnom. Ne plašim se operacije, jer znam da me baka i deka uvek čekaju da bi me odveli kući. Volim da pevam. Volim da recitujem. Kad mi se nešto sviđa, ja to mnogo dugo pamtim. Da li vi znate Selenu? Ona je najveća glumica u mom gradu. Mnogo je volim. Ona uči decu da glume. I mene uči. Onda svi zajedno glumimo u pozorišnim predstavama. Mnogo ljudi nas gleda. Ja sam tada srećan.

Nisam posebno dete samo neke stvari ne mogu da uradim sam. Treba mi pomoć. Čuo sam da postoje pedagoški asistenti i pratioci deteta koja imaju neki problem. Deda mi je objasnio da su asistenti ljudi koji pomažu drugim ljudima. Moji roditelji su Romi. I ja sam Rom. Kažu da dobro znam srpski jezik i da zato nemam prava da mi neko pomaže. Ali, meni je pomoć potrebna, baš kao što kaže moja doktorka, da brže prelazim udaljenost od kuće do škole, od učionice do učionice…da se više radujem i da budem srećan.

 

Nikolići – lako je njima

Svakog dana prolazim pored jedne trošne kuće. U toj kući živi porodica Nikolić. Tačnije, tu baka Marija čuva sama šestoro unučadi. Kada im je otac preminuo, izgubili su i majku, istog dana ih je napustila. Mali Sima ima srčanu manu, mora na operaciju. Nikolići, uprkos svemu, uspevaju da idu u školu. Koliko smo se puta posvađali sa bratom ili sestrom, ako žele da obuku nešto naše. Oni o tome ne razmišljaju, nose ono što im humani ljudi donesu. Pa šta onda ako su Zorici cipele za dva broja veće, ona ih voli. Njoj su tople. A crvenu jaknu koja joj divno stoji, dala je Nedi. Neda je mlađa, manja, ali Neda obožava crvenu boju. Komšije ne vole Nikoliće, nikako se njihova „udžerica“ ne uklapa uz njihove trospratnice. A da je svako od tih komšija doneo po jednu ciglu, do sada bi i oni imali kućicu, kol’ko da ih ne brukaju. Valjda ti licemeri, puni predrasuda, misle da Romi vole da žive tako, da im zidovi u „dodatnoj“ sobi budu od najlona, i da baka loži 24 sata. Ono što komšije takođe jako nervira, jeste smeh koji se čuje iz njihovog dvorista. „Kako je to lako kad ne moraš da brineš ni o čemu, a ja gledaj, dažbine, krediti, ovaj moj opet ‘oće da menja kola, kaže u karavan stane sve što treba kad se vraćamo iz sela. A oni, pala Mara, pala Sara, pevaju i smeju se, što ja ne mogu tako.“ I stvarno pevaju, po ceo dan tako mali rade, i pevaju, i plaču, i smeju se. Nikolići čuvaju jedni druge. Znaju da su jedni drugima sve, i da o njima neće brinuti niko onako kako to sami čine.

 

Ožiljci

Budi me buka. Iz trpezarije se čuje lomljava i vrištanje. Opet je došao. Ne smem da se pomerim, strah me je da dišem. Možda zaboravi na mene…Istovremeno osećam grižu savesti što sam ja pošteđena, a moja majka ne. Buka se stišala, prestalo je vikanje. Čuje se samo jecaj. Ustajem i odlazim u trpezariju. Tamo zatičem majku na podu, svu krvavu i u suzama. Grlim je i osećam toliki bes. Krivo mi je što nisam krupnija i starija da mogu nekako da joj pomognem. Besna sam što nemamo para, pa mama mora to da trpi. Besna sam što niko neće da nam pomogne. Mama ustaje i počinje da se sređuje. Promenila je garderobu, šminkom prekrila modrice i odlazi. Ostajem sama u stanu. Plašim se da se on ne vrati. Strah me je da se mama neće vratiti. Gledam ožiljke na rukama od ugašenih cigareta i počinjem da plačem. Osećam se bedno i toliko sitno. Osećam kao da ne zaslužujem da živim. Sakrila sam se ispod pokrivača i počela da plačem. U nekom trenutku sam zaspala. Probudio me je pucanj. Prestravljena sam se povukla uza zid i čekala kada će da dođe po mene. Drhtala sam, srce mi je toliko lupalo da sam mislila da će izaći van tela. Ruke su mi bile znojave, glava je počela da me boli. Čuo se tresak ulaznih vrata. Otišao je. Brzo sam otišla do mame. Ona je gledala u daljinu, nije treptala. Kada sam je dodirnula, bila je hladna. Dozivala sam je, ali ona nije odgovarala. Bila sam zbunjena, uplašena, soba je počela da se vrti i onda mrak. Probudili su me policajci, odveli su me na jedno mesto i ostavili da čekam. Zbunjeno sam gledala i nisam osećala ništa sem tupog bola. Kasnije su došli po mene i odveli me u Dom za nezbrinutu decu. Tamo mi je pružena nega i pomoć. Vreme je teklo sporo u Domu. Sada sam odrasla osoba. I dalje se budim noću oblivena znojem. U snu uvek čujem pucanj i vidim majčine oči širom otvorene, tako prazne. Te oči i ta praznina me uvek prate, plašim se vezivanja i ljudi. Nikada neću imati muža, porodicu, decu. To pravo mi je oduzeo moj otac onog trenutka kada je pucao u moju majku. Zato studiram prava. Traume iz detinjstva su ostale upečatljive i svakog dana se suočavam sa njima. I pitam se da li bi bilo drugačije da je moja majka imala posao, da moj otac nije posedovao pištolj i da nije bio pijanica? Da li bi sve bilo drugačije da se neko našao da pomogne? Sada se zalažem za uspostavljanje strože kontrole pri davanju dozvola za oružje. Trudim se da pokrenem ljude koji bi skrenuli pažnju državi da otvori što više radnih mesta za samohrane majke ili žene žrtve nasilja. Treba imati više sigurnih kuća, da bi osobe kao što je bila moja majka imale gde da se sklone sa svojom decom. Treba probuditi svest kod ljudi da nam deca ne izrastaju u nesigurne i uplašene ljude kao što sam ja, koja nosim masku hrabrosti, a kući iza zatvorenih vrata, u samoći, je skidam. Ja, koja ne može da spava ako nije iza nekoliko brava i katanaca. Zato, Srbijo, probudi se i kaži STOP NASILjU!!!